Ivan Ivačković za Bljesak: Balašević je probudio i osnažio dobrotu u mnogim ljudima

Tekst članka se nastavlja ispod banera

Ugledni srpski glazbeni kritičar i novinar, autor niza publicističkih knjiga, obradio je glazbu, poeziju, prozu i filmske aktivnosti Đorđa Balaševića u knjizi ''Panonski admiral'' koja se nedavno istodobno pojavila i u Hrvatskoj i Srbiji kod naklada Ljevak i Lagune.  Gotovo da svi na ovim prostorima znaju tko je Đorđe Balašević, taj neobični novosadski poeta i narodni trubadur, a Ivan Ivačković u razgovoru za Bljesak.info otkriva kako je nastajala ova knjiga-spomenik. 

Bljesak.info: Gospodine Ivačković, vaša relativno nedavno objavljena knjiga "Panonskiadmiral", svojevrsni je spomenik Đorđu Balaševiću. Koliko ste je dugo pisali i što je obilježilo taj proces?

Knjigu sam pisao gotovo tri godine. Ako bi trebalo da izdvojim jednu stvar koja je obeležila pisanje, onda su to emocije. Najpre, pripadam onim ljudima kojima su Balaševićeve pesme obojile život i koji mere vreme po njegovim pesmama i albumima. Potom, Balaševićev nagli, nenadani odlazak, koji me je zatekao usred pisanja, izazvao je takav emotivni udar da sam mislio kako će knjiga ostati nedovršena, kako neću imati snage da dovedem rukopis do kraja. Moram reći da zasluge za to što sam ipak završio Panonskog admirala manje pripadaju meni, a više nekim Đoletovim i mojim zajedničkim prijateljima. Oni su me hrabrili i podsećali da sam često govorio nešto što ste i vi pomenuli u pitanju – da su, naime, knjige svojevrsni spomenici. Pa, eto, govorili su mi, sad moraš podići taj spomenik Đoletu. Ova knjiga jeste spomenik pesništvu i muzici Đorđa Balaševića, a istovremeno je, rekao bih, jedan mali muzej naših ličnih i generacijskih uspomena. To je priča o Balaševiću, ali i o nama.

Bljesak.info: Đorđe Balašević nije samo simbol, nego i svojevrsni mit o nekim boljim ljudima, boljim vremenima, boljim zemljama. Koliko je taj mit danas živ i je li Balaševićeva smrt značila kraj tog mita?

Smrt je češće početak mita nego njegov kraj. Ipak, nadam se da od Đoleta niko ni na koji način neće praviti mit. Mitovi su štetni, svi mi na Balkanu uverili smo se u to. Moja knjiga ne jača nijedan mit, ali jedna od tema u njoj jeste sudbina naše nekadašnje zemlje, njena i naša zajednička propast.

Knjiga govori i o Balaševićevim naporima da podigne porušene mostove među ljudima, o njegovoj ljudskoj hrabrosti da se suprotstavi politici Slobodana Miloševića tokom devedesetih i da unese veliku i snažnu notu ljubavi usred tog doba strašne mržnje i netrpeljivosti. Priče o njegovim nastojanjima da oživi ljubav među jugoslovenskim narodima ne spadaju u mitomaniju, on je to stvarno radio. Kao što ni priče o lepoti i vrlinama Jugoslavije ne spadaju u mitomaniju, jer Jugoslavija je imala i vrline i lepotu.

Nažalost, imala je i svoju tamnu stranu, koja je na kraju pretegla, uzela ljude pod svoje i pretvorila zemlju u pepeo. Ipak, baš je Đoletov odlazak pokazao još nešto – iako je Jugoslavija ugašena zvezda, njena svetlost još greje. Ta svetlost, koja je svoj izraz našla u ljubavi prema jednom velikom pesniku, videla se u svakom kutku naše nekadašnje domovine tokom onih teških i tužnih dana masovnog žaljenja za njim. Balaševićeve pesme probudile su ili osnažile dobrotu u mnogim ljudima, i ta dobrota u drugima nadživela je, eto, njega samog. To je nešto što ostaje, kao i njegova umetnost.

Ili, kako bi on sam rekao, ostaje nam to što se volimo.

Bljesak.info: Kada ste upoznali Đorđa Balaševića? I pamtite li trenutak kad ste prvi put čuli neku njegovu pjesmu?

Upoznao sam ga 1986. godine. Tada je objavio album Bezdan, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji u karijeri. Već uveliko sam radio kao novinar i uveliko sam odlazio na njegove koncerte, ali nikada nisam iskoristio novinarsku privilegiju da odem iza bine i upoznam se s njim. Plašio sam se da možda neće ličiti na svoje pesme, da će ostaviti loš utisak na mene. Ali, Vuk Žugić, čovek koji je organizovao sve Đoletove koncerte u beogradskom Sava centru, insistirao je da me upozna s njim. Tvrdio je da će mi se Đole dopasti isto onoliko koliko su mi se dopadale njegove pesme. I bio je u pravu.

Balašević se predstavio kao topao, srdačan i, naravno, duhovit čovek. Takav je bio i u svim našim narednim susretima. Ne mogu načelno da sudim o njemu kao čoveku, nisam ga znao dovoljno dobro da bih to mogao da učinim. Njega niko nije znao dobro osim njegove porodice i možda nekoliko prijatelja. Ali mogu, eto, da kažem kakva su moja iskustva s njim.

Inače, prvi put sam ga čuo – i video – kako na televiziji izvodi hit „U razdeljak te ljubim“. Taj šaljivi tango imao je šarma, ali u meni nije ostavio nikakvog traga i sigurno bih Balaševića brzo zaboravio da se iza toga nije pojavio s mnogo ozbiljnijim pesmama. Tokom narednih nekoliko godina postajao mi je sve važniji, a kad je objavio Bezdan, nisam, eto, mogao da odolim
želji da mu stegnem ruku.

Bljesak.info: Balašević se s vremenskim odmakom doima kao prorok u političkom i društvenom smislu. Možemo li o nekim njegovim muzičkim djelima govoriti kao politički angažiranim i motiviranim?

Svakako. To je neizostavni deo njegove umetnosti. Štaviše, inspiraciju za neke od svojih najvećih pesama našao je u onome što obično zovemo politikom, mada u tim velikim Balaševićevim pesmama nikada nije bilo gole politike, nikada nije bilo banalnosti. On je tražio ljudsku dramu o kojoj će pevati, a njegov nesvakidašnji pesnički dar omogućavao mu je da dramu jednog čoveka ili dramu jednog grada pretvori u univerzalni protest protiv nečoveštva. Tako je, recimo, inspiraciju za baladu Čovek sa mesecom u očima našao u rušenju Vukovara, ali ta se pesma može odnositi na stradanje bilo kojeg grada, kao i na unutrašnje urušavanje bilo kojeg čoveka koji je učestvovao, makar i posredno, pa još i protiv svoje volje, u rušenju i uništavanju. Ili, uzimo za primer još jednu dramatičnu baladu – Ne lomite mi bagrenje.

Balašević je inspiraciju za nju dobio dok je nekoliko sati slušao strašne priče o patnjama Srba i Crnogoraca na Kosovu osamdesetih godina. Ali Ne lomite mi bagrenje mogla je biti otpevana i na albanskom, a da nimalo ne izgubi od svoje ubedljivosti.

Bljesak.info: Balašević je bio i pjesnik, ali tu njegovu strast nitko, čini mi se, osim vas ne naglašava. Zašto?

Moj utisak je drugačiji, ja mislim da svi naglašavaju Balaševićev pesnički dar i da to često ide nauštrb njegovog dara za melodiju, koji je takođe bio izuzetan. Mislim da se taj Đoletov dar za melodiju ne pominje dovoljno često. Nešto o tome napisao sam i u knjizi. Znate, nema ni u svetu mnogo ljudi s takvim darom za melodiju kakav je imao Balašević. Ali taj je dar ostao u senci njegovog pesničkog majstorstva. To ne govori ništa loše o Balaševićevom talentu za melodiju, nego govori mnogo dobrog o njegovom talentu za poeziju.

Bljesak.info: Kada bismo mu tražili pandan u svijetu, tko bi to bio?

U Balaševiću ima ponešto od Koena, ponešto od Dilana, ponešto od Visockog, Okudžave, Brela... Ipak, on je bio previše svoj da bismo mogli da mu nađemo pandan bilo gde.

Bljesak.info: Čime je vas kao umjetnik oduševio, a čime možda razočarao?

Oduševljavao me je, kao i mnoge druge ljude, stihovima koji ne znaju za stilski nemar. Umeo je da me zadivi i smislom za melodiju. Bio sam impresioniran još jednom njegovom sposobnošću o kojoj smo pričali u ovom intervjuu, a to je sposobnost da od pojedinačnog načini opšte, da kroz pesmu o individualnoj sudbini naslika široku, panoramsku sliku.

Povremeno me je ostavljao bez daha snagom osećanja u svojim pesmama ili veštinom da u svega nekoliko reči, u stihu ili dva, oblikuje misao koja dotiče nešto onostrano i progovara o velikim zagonetkama našeg postojanja. Oduševljavala me je, osim estetike, i etika njegove umetnosti. Njegova dvažnost da se pobuni protiv zla, da uloži celog sebe, sav svoj dar, u borbu protiv mraka u ljudima.

Za kraj, razmišljam o drugom delu vašeg pitanja i naprosto ne mogu da se setim ničega što me je u Balaševićevoj umetnosti istinski razočaralo.